Serbian Holocaust

Eva Čavčić, December 21, 2012



Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Milan Džekulić | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Rodjena sam 23. juna 1923. godine. Bila sam jedino dete. Otac mi se zvao Ferenc a majka Ilona. Otac mi je bio žitarski trgovac. Živeli smo u Bačkoj Topoli do moje pete godine kada je moj otac bankrotirao. To je bilo 1928. godine kada je mnogo tih žitarskih trgovaca po Vojvodini bankrotiralo. Onda smo se preselili u Sombor kod dede i babe i živeli sa njima. Oni su imali bakalsku radnju. Ja sam u Bačkoj Topoli počela da idem u zabavište da bih naučila srpski jer smo kod kuće govorili madjarski. Znači sa četiri godine sam krenula u zabavište, a imala sam pet kad smo prešli u Sombor. Tamo sam sa šest godina pošla u osnovnu školu. Primljena sam kao prekobrojna u prvi razred osnovne škole zato što sam jako dobro računala. To je bila vežbaonica Učiteljske škole. Primljena sam kao trideset treća, inače su primali trideset dvoje. Počela sam rano da učim jezike, jer je u jevrejskim porodicama to bilo uobičajeno da deca uče strane jezike. Manje-više svuda se govorilo nemački. Ja sam počela sa šest godina da učim francuski. Bila sam, naravno, odličan djak. Deda mi je umro kada sam bila u drugom razredu osnovne škole pa su moji roditelji preuzeli tu bakalsku radnju. Od toga smo živeli sve do moje trinaeste godine kada je tata opet bankrotirao. Tada se i razboleo moj otac. Imao je Parkinsonovu bolest. Moja mama je, bojeći se kako ćemo dalje živeti, pretrpela živčani slom, kako se u ono vreme to zvalo. Medjutim, izlečena je. Baka se preselila tad kod tetke, tatine sestre, da bi mi mogli da koristimo kuću koja je bila velika. Ta kuća je imala pored te radnje nekoliko stanova za izdavanje.

Išla sam u gimnaziju. Učila sam francuski, učila sam posle i nemački privatno, onako kako se vodilo računa u tim gradjanskim porodicama. Sa trinaest godina sam počela da igram tenis. Živelo se relativno lepo. Ja sam sa svojih četrnaest godina počela da dajem časove da bih zaradila sebi za, recimo, cipele na štiklu. U ono vreme je gimnazija bila osmogodišnja. Počela sam da dajem časove iz matematike. Išla sam u peti razred gimnazije što bi sada odgovaralo prvom razredu. Davala sam časove deci iz četvrtog razreda, odnosno sada osmog i to sam radila sve do završetka gimnazije. Zapravo posle, od '41. nadalje, nisam mogla da studiram, pa sam se sve do hapšenja time i bavila.
Prvi ilegalnu knjigu, da tako kažem, pročitala sam kada sam imala petnaest godina. To je bila: "Srednjoškolci govore". Moja sestra od tetke Ruža Blau, odnosno Ruža Francetić, bila je devet godina starija od mene i studirala je u Zagrebu. Ona je već bila organizovana i onda je počela da se bavi sa mnom i "obradila" me. Družila sam se sa naprednim omaldincima, ali sam se družila i sa drugima.

'41. raspala se Kraljevina Jugoslavija. Ja sam tada maturirala '41. i, naravno, studirati više nisam mogla. Bačku su okupirali Madjari u aprilu '41. Kao Jevrejka nisam mogla da idem na studije. Tokom '41. i '42. sam učila jezike, imala sam časove engleskog i nemačkog, a davala sam časove deci koja nisu znala madjarski, kao i časove matematike.

U leto '42. primljena sam u SKOJ. Od '41. počeli su znatno žešći progoni komunista u Madjarskoj nego što su bili u Jugoslavji i jedna za drugom su hapšene grupe komunista. Madjari su imali vojnu kontraobaveštajnu službu koja je imala leteću grupu. Počne hapšenje u Somboru, traje to dve- tri nedelje, četiri, pa onda idu dalje i tako su velike grupe hapsili. Prvi su 41. osudjeni na smrt komunisti. Bilo je i u Somboru, bilo je i u Subotici osudjenih. Bilo je osudjenih i na zatvorske kazne. Ja tada još nisam bila povezana, ali od '42. u leto  imala sam jednu svoju skojevsku vezu On se zvao Branislav Gagrčin, bio je dve godine mladji od mene. Ja sam imala devetnaest, a on sedamnaest godina. On je već bio hapšen '41, ali je bio pušten. Imao je starijeg brata, ne mogu da mu se setim imena, uglavnom prezivao se Gagrčin, koji je bio sekretar partije za Severnu Bačku. Pošto nisam bila kompromitovana, niko za mene nije znao, nisam bila ranije hapšena, održavala sam vezu, bila sam kurir, izmedju tog Gagrčina, sekretara partije za Severnu Bačku i Žarka koji je bio sekretar mesnog komiteta. On je bio i ranije hapšen i obojica su bili u ilegali. Nosila sam poruke, a pored toga Žarko  me slao kod po nekoga, da nekog vrbujem. To mi je bio posao. Prevodila sam i neki letak sa nemačkog. 

U novembru je počelo hapšenje, da li prvo u Novom Sadu, pa posle u Somboru. U Somboru je počelo hapšenje 19. ili 20. novembra i uhapsili su Branislava Gagrčina. Cilj im je bio da dodju do njegovog brata. On je sa svojih sedamnaest godina rekao da sam ja održavala vezu izmedju njegovog brata i ovog drugog. Mene su uhapsili 24. novembra uveče. Došli su u kuću, ne znam koliko je bilo agenata, uglavnom je došla jedna velika grupa uveče, bio je mrak, ne znam koliko sati je bilo. Izvršili su pretres kuće. Ja sam imala neke knjige, a moj otac koji je imao Parkinsonovu bolest ležao je za vreme pretresa na tim knjigama. Znali su gde da traže i sutradan su ih odneli. 

Čim su me uhapsili odveli su me u policijsku stanicu u Somboru. Odmah: "Znaš zašto smo te uhapsili?" Ja, naravno, kažem da pojma nemam. Tukli su me po tabanima. Imali su sistem: sednete na zemlju, ruke vam vežu za članke nogu, ispod kolena provuku štap, podignu ga na dve stolice i onda imaju pristup sa svih strana, mogu da vas tuku gde hoće. Ali, to je sve bilo dosta podnošljivo. Kažu: "Znaš, Evika,  ovo je bilo samo za upoznavanje." Nas su učili da kad vas uhapse treba da se junačite i ja kažem: "Ja nisam želela gospodu da upoznam." Onda su rekli: "Ova je kao mačka, tri dana neće progovoriti." Tu noć sam ostala u toj policijskoj stanici i ujutru su me odveli. To je bila zgrada stare bolnice gde su već bili oni koji su ranije uhapšeni i gde je vodjena istraga. Svi smo bili u jednoj sobi.

- Koliko vas je bilo?

Tridesetak.

Samo žena?

Ne, mešano. I žene i muškarci, svi smo bili u jednoj sobi. Dole slama koja se noću razvuče, a danju se skupi, pokrije se ćebetom i može se sedeti. To izgleda tako da naizmenično jedan stoji, drugi sedi, sat jedan okrenuti zidu, a dva žandara stoje unutra pored vrata. Nema govora, nema ništa. Vi sedite okrenuti zidu i samo čujete kada dodje agent. On ili stane na vrata i prozove ime pa idete na ispitivanje ili dodje bez reči, kucne vas po ramenu i idete. Mene su odmah odveli na ispitivanje i celo pre podne su me tukli. Imali su svoje radno vreme. Radili su od 8-12 i od 12-6. Znači celo pre podne, onda pauza za ručak, popodne opet i negde kad je već pao mrak, to znači oko četiri, pet sati jer je novembar, ja samo čujem da kažu agenti jedan drugom: "Puklo je". Ja sam mislila da mi nije možda pukla kost.

- Jeste li Vi bili svesni sve vreme dok su oni Vas tukli?

Da. To je izgledalo ovako: imali su jednu običnu klupu, ruke su vam vezane pozadi, ležite na toj klupi a tabani su izloženi tako da mogu da udaraju. Jedan agent stane na klupu i punom snagom me udara po tabanima, a drugi mi sedne na grudi pa udara gornji deo. Kada su rekli puklo je, ja nisam znala šta je i ispostavilo se da mi je koža na tabanu pukla. Valjda sam tada i rekla za vezu sa Branislavom Gagrčinom. Onda su ga doveli da ga suoče sa mnom. Njemu je bilo strašno da me vidi takvu, a meni je bilo žao njega. Posle, kada su videli to sa tabanima, dobila sam dva- tri dana poštede. Dobila sam tetanus injekciju jer je ušla prašina i prljavština u tu ranu. Kao kuriozitet, tetanus injekciju su mi dali u grudi jer nije bilo belog mesta na meni gde bi mogli dati injekciju. Posle dva- tri dana poštede nastavili su dalje. 
- Šta ste razmišljali u tim trenucima? Kako ste uopšte uspeli da preživite tako nešto?

To su svi preživeli. Čovek misli kako da ne izda nikog drugog. Znala sam da moram nešto priznati, samo kako to da priznam a da bude najmanja šteta po onoga. Ovaj Gagrčin, sekretar za Severnu Bačku, ubio se prilikom hapšenja. Onda su oni jurili samo tog Žarka koji je dve godine već bio u ilegali. On je već jedanput njima pobegao kada su došli da hapse. Njima je bilo stalo do njega Oni su znali da se ja sastajem sa ovim Žarkom pa su pitali: "Kad imaš sastanak? Gde imaš sastanak?", i onda sam rekla i pogrešan dan i pogrešno mesto i pogrešan sat. Oni su otišli da ga čekaju i poveli su jednog koji ga je poznavao. Sombor je malo mesto i, naravno, odmah se čulo kad sam uhapšena. On, naravno, nije došao na sastanak. Posle toga sam dobila dva šamara i ostalo je na tome. 

Ta istraga u Somboru je trajala od 24. novembra do 13. decembra. Napravljen je i zapisnik koji je svako morao potpisati i 13. decembra su nas odveli iz Sombora u Novi Sad u "Armiju"  (zgrada Komande grada). Tamo više nije bilo ispitivanja. Istraga je završena u Somboru. U januaru je bilo sudjenje i osudjena sam na šest godina robije. U Novom Sadu smo bili dok presuda nije postala punovažna, u sudskom zatvoru, i 30. aprila su nas prebacili u Maria nostru.

- To je u Madjarskoj.

Da. To je ženski zatvor na krajnjem severu, severozapadu, sasvim blizu slovačke granice. Bilo nas je devet žena, četiri iz Sombora a ostale su bile iz Novog Sada i drugih mesta.

- Da li je mogla majka da Vas posećuje dok ste bili u Somboru ili Novom Sadu?

U Somboru su mogli da nam donose i čisti veš i da nam donose hranu za vreme istrage. Ja sam mojima poslala moje krvave čarape i moja mama ih je čuvala, ali '44. kada su ih odveli onda je to propalo zajedno sa drugim stvarima. U Novom Sadu su tek posle sudjenja i kada smo već bili u sudskom zatvoru mogli da dodju u posetu. Onda su bile dvaput mesečno grupne posete. Nas postroje sa jedne strane, posetu sa druge a izmedju šeta vojnik. Osim mojih roditelja došao je i jedan moj drug iz detinjstva iz Novog Sada. To je interesantno, pre nego što smo krenuli iz Novog Sada, ujutru su nas iz zatvora vodili u Higijenski zavod na kupanje jer se mi nismo kupali od dana hapšenja. Ne znam koliko nas je bilo jer to nije bila samo ova grupa iz Sombora nego svi koji smo tada tamo bili. Sudjenje u Novom Sadu je trajalo šest  dana - tri grupe, sudjenje po dva dana. Odjedanput su se neki novosadski omladinci našli pored nas kada su nas sprovodili i mi smo im rekli, dobacili imena roditelja iz Novog Sada. Dok smo se mi okupali oni su svi već bili tamo. Bila je u Novom Sadu jedna porodica Gleser čiji je sin bio kum moje sestre od tetke. On je bio komunista. Gospodja je bila Madjarica, on Nemac. Pri povratku dala sam njihovu adresu. Znali smo da će nas to veče odvesti. Posle podne je ta gospodja Gleser donela paket, a kada su nas sprovodili na železničku stanicu, vojnici su nas pratili, odjedanput jedna dama, obučena u teget kostim na štrafte, šešir na glavi, rukavice na ruci i koja vodi jednog malog terijera, gurne madjarskog vojnika i ćušne meni sto penga. To je bilo dosta novaca. To je bila ta gospodja Gleser. Dok se vojnik osvestio ona je već bila otišla. Bila je toliko hrabra. Ta gospodja i njen muž su spasili sina te moje sestre od tetke, Ruže Francetić. Kada su Nemci okupirali Madjarsku taj gospodin Gleser je došao u Bačku Topolu i odveo kod sebe u Novi Sad Ružinog sina koji je tada imao tri godine, inače bi stradao. Saša. On živi u Zagrebu.

- Kada ste otišli u Maria nostru da li više niste videli roditelje?

Jesam. Stigli smo u Maria nostru. To je bio ženski zatvor ne samo za političke, već uglavnom za kriminalke. Imali su još jedan deo gde su bile kriminalke povratnice. Kaludjerice su bile unutrašnja uprava, i direktorka Instituta je bila kaludjerica, a samo spolja su bili stražari. Tu je bio jedan normalan zatvorski režim. Zamenica direktorke bila je zadužena, da tako kažem, za nas političke zatvorenice. To je bila žena čiji je deda bio madjarski nacionalista i koji je stradao u Madjarskoj revoluciji 1848. Bio je general. Ona je bila obrazovana, govorila je jezike, svirala na harmonijumu. Bila je anglofil. Posle pada Italije ona je sasvim promenila odnos prema nama tako da smo mi imale jedan vrlo liberalan režim u zatvoru. Ona svake nedelje nas političke zatvorenice sve pokupi zajedno, sedele smo napolju ili u nekoj sali, onda nam drži neku vakelu, ali posle toga smo mogle praviti program. Bila je sa nama doktorka Jolanda Hajman , hemičarka koja je imala doktorat i koju je ova cenila. Jolanda je jako volela muziku pa su doneli harmonijum u salu gde smo sedele i ova je nama svirala. Pogotovo u februaru '44. smo  pravile razne programe. Pitate me da li sam videla roditelje?

- Kada ste ih poslednji put videli?

2. marta '44.

U zatvoru, pošto smo bili osudjeni na robiju, Jevreji su imali pravo da dobiju tri puta godišnje paket od šest kilograma, a arijevci su na to imali pravo šest puta godišnje po šest kilograma. Mislim da smo na svaka tri meseca imali pravo da pišemo pismo malog formata, otprilike kao pola lista A4 formata ili dve dopisnice. Medjutim, ja sam u novembru '43. dobila paket od devedeset kilograma. Moja tetka je došla...Mislim, primali su i veće pakete.

- Šta je bilo u tom paketu?

Svašta. Mi smo bili u kolektivu i to smo delili prema proceni, vagu nismo imali, ali onaj koji je dobijao manje dobijao je od drugih.
Te zime u zatvoru mogli smo da kupujemo jabuke. Za ono što smo radili dobijali smo platu, ali to je pod znacima navoda. Ta plata je bila tolika da smo mogli kupiti četvrt kilograma šećera i ne znam šta još. Pošto smo imali puno te hrane, onda su odvojili tri ćelije gde smo mogli držati tu našu hranu i nedeljno jedanput smo mogli ići da uzmemo tu hranu. 

Dolazila je mama sa tatinom sestrom. Mama i tetka su dolazile, a 2. marta '44. došao je i moj tata. Znači mama, tata i tetka su došli. Ta poseta je bila u jednoj sobi koja je bila pregradjena na pola. Do pola je bio zid, a od pola nagore veliki prozor i dosta gusta mreža. Ja sam sedela sa unutrašnje strane tog zida. Pored mene je sedela časna sestra, a moji roditelji su sedeli sa spoljne strane zida i sa njima je sedeo zatvorski stražar. Paket se ostavljao u predvorju. Medjutim, kada je poseta bila završena, časna sestra koja e očigledno dobila nalog za to, kaže meni: "Izadjite da uzmete paket." To znači da sam izašla i mogla sam da poljubim svoje roditelje. To je poslednji put kada sam ih videla, ali sam ih poljubila. Tetku sam još srela posle toga u Bergen- Belzenu.

19. marta '44. Madjarsku su okupirali Nemci i vrlo brzo je, izmedju ostalog, donešen zakon da Jevreji treba da nose žutu zvezdu. Trebali smo i mi u zatvoru da nosimo žute zvezde i bili smo odvojeni tada od drugih. Moji su još poslali neki paket, medjutim 26. ili 28. aprila prvo su tetka iz Bačke Topole  i moja sestra od tetke odvedene, a posle su i moji odvedeni.

- Kako ste to saznali?

Znate, to je jako tužno bilo. Dobijem jednu kartu... Sad, mogli su nama pisati i poštu smo dobijali nedeljom. Medjutim, kada je stigla ta karta od moje mame časna sestra ju je donela. Moja mama piše: Sedimo spakovani. Sada je šest sati uveče. Mi sedimo od ujutro spakovani. Ako nas ne odvedu večeras pisaću ti još. Posle sam dobila još jednu kartu koju je moja mama iz voza izbacila kada su ih vodili i neko ju je našao i poslao. Odvedeni su u Baju gde je bio geto, a u Baji je mama imala rodjake, tetku i tako. Onda su ih pustili iz geta kod tih jevrejskih porodica i onda mi je mama još jednom pisala, ali su ih posle odveli iz Baje i to je bio kraj.

- U Aušvic?

Da. E sad, kako sam saznala, ali ne poimence za moje roditelje. Kada su nas odveli u junu, u Pešti je u zatvoru jedno krilo bilo preuredjeno za jevrejske zatvorenike. Znači sve jevrejske zatvorenike iz svih madjarskih zatvora, političke i nepolitičke, sve su doveli u taj zatvor u Pešti. To je bilo negde oko 20. juna '44. Naravno, tu je režim bio već sasvim drugačiji nego što je bio u Maria nostri. Dobili smo zatvorsku unoformu, bosi smo bili, cipele nismo dobili, ali meni su dozvolili pošto su mi noge još bile u dosta lošem stanju.

- Ipak ste hodali?

Hodala sam. To je zaraslo. Prvo je bilo gnojavo, dva- tri meseca se to gnojilo a posle su ostali ožiljci. Ti ožiljci se vide još i danas. Sad u zatvoru u Pešti je počeo normalan zatvorski režim gde pakete nismo dobijali. Oduzeli su nam i onu hranu koju smo nosili sa sobom. Bosi smo išli. Posle se otkrilo da ima nekih deset ili dvanaest devojaka iz Transilvanije iz Erdelja koje nisu bile punovažno osudjene i mogle su dobijati pakete spolja, pa je peštanska partijska organizacija organizovala da one dobijaju hranu i onda smo mi to delili.

U avgustu '44. Pešta je bombardovana. Jedno vreme su bombardovali dvaput dnevno. Mislim da su  danju Rusi bombardovali a noću Amerikanci i bacali su letke. Stražarke i svi su bili podmićeni, a osim toga, jednoj stražarki se svidela jedna naša drugarica Marta Husar i kada su ovi bacali letke ona nam je letak donela. Posle sam ja taj letak još jednom videla u Pešti u Istorijskom muzeju. Ovako je izgledao letak: sa jedne strane je crvenom bojom štampan lavor, iznad toga kapi, a ispod toga je pisalo: Da li i ti pereš ruke? Sa druge strane je pisalo: 300. 000 madjarskih Jevreja je ugušeno u gasnim komorama Aušvica. Meni je bilo jasno da su moji medju tih 300. 000.

Interesantno je da smo se mi svi u zatvoru, pošto smo bili komunisti, trudili da se obrazujemo. Prema sećanju su Marta Bošan i drugarice iz Budimpešte na toalet papiru pisale materijal koji smo mi čitali i obradjivali. Koliko je to bilo tačno ne znam, ali postojala je dobra volja i u tim zatvorskim uslovima gde ništa nismo imali. Verica Štajner, žena Egona Štajnera, onda još Verica Vajs, Marta Husar koja je posle bila profesor na Medicinskom fakultetu, jedna iz Budimpešte Porges Juci i ja smo bile spoljni momci na prvom spratu gde smo bili. Ta stražarka je nama donosila novine i mi naučimo napamet te vesti, to je već bio juli, avgust '44. kada su se Nemci već uveliko povlačili, i onda dok brišemo vrata spolja mi ispričamo vesti. Jednom smo čak štrajkovali. Nismo hteli da primimo hranu koja je bila strašno loša. Prošlo je bez (posledica).

15. oktobra '44. pošto je Horti abdicirao, odnosno prvo je dao onu deklaraciju da napušta Trojni pakt, krajnji desničari njilaši preuzeli su vlast i 20. oktobra su nas prebacili iz budimpeštanskog zatvora u zatvor Komaron, jedno utvrdjenje, i tamo su nas posle Nemci preuzeli 7. novembra uveče. To je bilo dosta dramatično jer su nam uveče rekli da se postrojimo u hodniku. Mi smo pitali da li sa prtljagom, rekli su ne. To nam je već jako sumnjivo bilo jer kada vas transportuju onda nosite prtljag. Hodnici su bili široki, pola pod zemljom, pola iznad, i dok smo mi stajali sa jedne strane hodnika sa druge strane su stigle naše drugarice arijevke iz Maria nostre za koje smo mislili da će uspeti da prežive. Dok smo stajali u redu čujemo kako kažu - po deset ih puštajte pred mašinu. Bili smo ubedjeni da su to mitraljezi, medjutim nisu bili mitraljezi nego su u jednoj velikoj sobi bile pisaće mašine i tamo smo dali podatke. 

To je, dakle, bilo 7. novembra i onda je sve išlo brzo. 10. novembra su nas vagonirali i 14. novembra smo stigli u Dahau. Bio je divan sunčan dan, okolo sneg i kada smo ugledali da piše Dahau bili smo preneraženi gde smo stigli. Već smo znali za Dahau. Onda smo prvi put videli te heftlinge koji su bili čisti, imali su čista štraftasta odela  ali lica i oči bez ikakvog izraza. U njima je već sve bilo ubijeno, da kažem tako. Otišli smo peške u Alah logor koji je bio podlogor, tamo smo bili nekih četrnaest dana i onda smo otišli u Bergen-Belzen. Tu smo putovali valjda četiri dana a hrane smo imali za dva dana.

Stigli smo u Bergen-Belzen, noć je bila, pesak. Išli smo peške od železničke stanice do logora. Tu smo smešteni, ali smo ostali zajedno. Tu smo već bile samo žene.

- Koliko vas je bilo? Koliko ste imali tih svojih drugarica uz sebe?

Prema spisku koji imam nas je bilo negde dvesta. Tu smo bile mi Jevrejke političke zatvorenice iz madjarskih zatvora, a bila je i jedna grupa isto političkih zatvorenika koji su došli iz logora u Bačkoj Topoli. Tu su bili oni koji su kasnije hapšeni. Tu je bilo još mladjih od mene. Ja sam tada imala dvadest jednu godinu, a bilo ih je i sa šesnaest i sedamnaest godina. A u Dahauu smo imali, mislim da je bio Dahau, jednu mučnu situaciju jer neke od ovih devojaka koje su došle iz logora iz Bačke Topole procenile su da ne valja što su sa Jevrejkama pa su htele da traže da se odvoje. Srećom se,zahvaljujući nekim starijim drugaricama medju njima, to nekako smirilo i mi smo ostale svo vreme zajedno.

Mi smo, kažem, bile sve zajedno i u početku smo mi birale svoje blokelteste. Bila je odredjena jedna koja je bila profesor matematike iz Budimpešte koja je dobro govorila nemački. Prvo smo bile u jednoj baraci, pa u drugoj baraci. Moram ovo da ispričam. Eva Arsenić, koja više nije živa, istupi na prozivci pred nemačkog oficira i kaže da smo mi politički zatvorenici i da imamo pravo na poseban tretman. On je mogao da izvadi poštolj i da je ubije. To bi bio poseban tretman. On je počeo da se dere, medjutim ostalo je na tome. Ništa se nije dogodilo.Mi smo stalno imale naše partijsko rukovodstvo ili rukovodstvo grupe. Bilo je nekoliko Peštanki, bila je Magda Simin, Marta Husar i tako. Bile smo u jednoj baraci gde smo imale peć, ali ogrev nismo imale. To je tada bila jedna jako lepa baraka koja je imala i kupatilo. Pošto nismo imale ogrev onda smo iz kreveta, to su bili kreveti na sprat gde smo po dve ležale na jednom ležaju, uzimale daske i ložile. Jednom prilikom Sekelj Iboja, odnosno Grinberger Ljubica, cepala je te daske, to se čulo napolju i ulazi nemački podoficir. Naravno, kada je on ušao sve je to prestalo. "Ko je to cepao daske?" Mi, naravno, nećemo da kažemo ko je to radio i on može sve da nas kazni. Ova Iboja,ona je preživela rat i posle je živela u Izraelu, ona istupi: "Ja sam." Ovaj se zapanji, ona dobije dva šamara da je letela i na tome se završilo. Posle se taj podoficir vratio da osam žena idu sa njim u šumu da donesu drva.

U početku logor nije bio prenatrpan, ali u decembru su počeli sve više da dolaze i onda je počelo da biva sve gore. Sve više logoraša, hrane sve manje.

- Dolazili su iz drugih logora kako su se Nemci povlačili.

Prvo su došli iz Aušvica. Već u decembru oni su evakuisali Aušvic. Kako se Nemačka sužavala tako se povećavao broj ljudi u logoru. 

- A Bergen-Belzen je gore negde na severu.

Bergen-Belzen je gore blizu Hanovera. Sto kilometara od Hanovera. 

I onda nema hrane, nema mogućnosti za pranje, počeo je pegavac negde u februaru, da bi onda u martu i aprilu na desetine hiljada ljudi umrlo. Mi smo bili svesni toga da po statistici moramo da umremo. Ali ja nikada nisam pomislila da ću ja umreti tamo. Mi smo stigle u novembru. Uskoro posle toga moje drugarice iz Sombora Eva Timar, Eva Balog i Vera Rifner-Obradović došle su da me posete. Ja sam rekla da ćemo iduće godine biti na studijama u Beogradu.

- One su došle iz drugog dela logora?

Da. Uopšte ne znam kako su se vesti po logoru širile, ali recimo kada sam ja stigla one su znale da sam stigla. Kada je stigla moja tetka neko me je obavestio. Kada je stigla jedna moja rodjaka iz Bidimpešte opet sa to čula pa sam išla da je tražim. 

- Da li su u vašu baraku dovedene još neke logorašice iz drugih logora?

Dugo smo bile kompaktna grupa. Onda su u januaru došle te Madjarice koje su dugo pešačile, iscrpljene. Dolazile su one žene iz Varšavskog ustanka. U Bergen- Belzenu je bio krematorijum malog kapaciteta, gasnih komora nije bilo, i ti koji su umirali spaljivani su u tom krematorijumu. Tada, mislim da je to bilo početkom januara, mi smo prvi put osetile onaj slatkasti miris ljudskog tela koje gori.  

Onda smo rešile da ko god može, ako se ikako može, ode u drugi logor na rad jer smo videle da ovde postaje jako loše. Tada je grupa od sto žena iz te naše grupe otišla u Folksvagenovu fabriku na rad. Posle toga više nismo bili kompaktna grupa, nismo više imale svoju blokelteste već je došla jedna iz druge grupe i onda smo se utopile.

- Pomešale ste se, nije više bilo samo političkih zatvorenica, nije bilo mesta, dolazile su...

Ipak je grupa nekako ostajala zajedno. Ja sam radila kao bolničarka. Imala sam kurs prve pomoći završen još u gimnaziji. Svaka baraka je morala imati blokelteste i bolničarku. Imale smo belu maramu, traku oko ruke, a od lekova sam imala dve kantice. U jednoj je bila žuta mast, u drugoj kantici crna mast. Crna mast je bio ihtiol protiv gnojnih rana i sličnog, žuta mast je bila ne znam za šta i to je bilo sve. Medjutim, ja sam imala i jedan termometar. Kada smo bili u  Dahauu tamo je bilo mnogo francuskih komunista medju kojima je bilo lekara. Nekako smo stupile u vezu sa njima i oni su nam dali aluminijumsku kutiju, ono što su nekada planinari nosili, u kojoj je bio aspirin, termometar i slično, tako da sam ja kao bolničarka imala i termometar i poneki aspirin. Kada sam stigla u Bergen-Belzen mene su drugarice odredile da budem bolničarka i ja sam to smatrala kao izraz poverenja.
 
Sa Evom Arsenić smo uvek proslavljali 15. april, dan oslobodjenja logora. Osamdesetih godina sedimo i pričamo. U istoj zgradi je stanovala i Marta Husar koja nije oslobodjena u Bergen-Belzenu nego u drugom logoru, ali smo zajedno proslavljale. Marta je bila student medicine kada smo došli u Bergen-Belzen. Bila je član Partije, a ja sam bila samo član SKOJ-a. Ona je tada ispričala da su drugarice smatrale da ona ne treba da se prijavi za bolničarku jer to može imati negativne posledice i tako nije ona odredjena za bolničarku nego ja kao skojevka. Da priča bude još lepša, ja sam trebala da budem u tom transportu koji je trebao da ide u tu Folksvagenovu fabriku, trebao je uveče da krene i jedno sat pre polaska dolazi kurirka iz političkog odeljenja logora i kaže da ne mogu da idem u transport jer sam registrovana kao bolničarka. U toj grupi od njih sto nijedna nije umrla, a kod nas u Bergen-Belzenu 60% je umrlo. To nigde dosad nisam pričala. Posle toga, kada sam pokušala da o tome saznam od drugarica koje su bile žive, nijedna se toga nije sećala. A Marta se sećala jer se radilo o njenoj koži.

Užasno sam patila od gladi kao i svi drugi. U početku smo išle na razne radove i zahvaljujući blokelteste naše devojke su bile razmeštene po komandama koje su bile bolje. Radile su recimo u krojačnici ili tamo gde su se slagali oduzeti paketi od logoraša i tako su, izmedju ostalog, radile u jednoj komandi gde su na kola tovarila povrće: krompir, kupus ili repu iz trapa i to se nosilo u kuhinju. Posao je bio jako težak, ali...

- Bilo je više hrane.

Više hrane i čak se za tako težak posao dobijalo pre i posle podne po dva parčeta hleba sa margarinom. Nekad bi u kuhinji poklonili posudu od dvadeset litara hrane jer su i tu radile naše devojke. Kada više nisam mogla da podnosim glad prebacila sam se na taj posao.

- Pred oslobadjanje Bergen-Belzena ste prestali da dobijate hranu ili ste nešto ipak dobijali?

Skoro da se prestala dobijati. Naša sreća je što smo bile u kolektivu.

- Podržavale ste jedna drugu.

Sada ću da vam kažem. Kroz logor je sredinom išao put i sa jedne i sa druge strane su bili mali podlogori, a bio je i ovaj veliki ženski logor u kome smo mi bile. Kada guramo kola oko struka mi je vezan kanap, a krompir stavim ispod odeće. To je upravo jedno džakče krompira. Onda taj krompir stavim u džakče i udjem u porodični logor gde su bile madjarske porodice. Recimo, bio je jedan lekar oz Apatina koji je bio blokelteste, a tu je radila i jedna moja rodjaka. Oni su dobijali pakete od Crvenog krsta. Onda ja taj krompir trampim za paklo cigareta. Paklo cigareta je lakše prošvercovati nego džakče krompira. Onda to paklo cigareta naša drugarica koja je radila kao pisar u bolnici zameni sa bolničarkama za šećer ili margarin. Tako smo mi kada je bila najgora glad imale izvesne zalihe šečera i margarina. Tako bi svaka dobila kašiku-dve šećera i jednu kocku margarina. Ali nije bilo vode u logoru.

- Je li voda bila zagadjena?

Bilo je u logoru velikih bazena sa vodom za gašenje požara. Ne znam, ali nije bilo vode.

- To pred kraj nije bilo vode?

Da, pred kraj, poslednjih dana. Naše su drugarice ležale bolesne, ali nisu na krevetu ležale nego na podu. Prebacili su ih iz barake koja je imala vodu unutra u drugu gde su ležale na podu bez ležaja. Mi koje smo radile posao u bilo kojoj komandi nismo više bile sa njima jer su svi radnici bili u jednom drugom delu logora. Ja sam imala krevet do poslednjeg momenta.

- Kako ste se snalazili bez vode?

Jedanput smo jedna Peštanka i ja iz kuhinje uzele posudu za hranu i napunile je vodom pa je nosile našim drugarocama. Tu vodu su čuvali kapoi Ukrajinci. Bio je jedan jak koji je kada je video da hoćemo da uzmemo vodu počeo da viče na nas: "Gubite se!" Ja sam mojim rusko-srpskim jezikom pokušala objasniti da su moje drugarice bolesne i da moram da uzmem vodu za njih. Kažem: "Ti ne moraš da vidiš, okreni se." Ili će me udariti ili će se okrenuti, trećeg nema. On se okrenuo i onda smo zahvatile vodu. Recimo, sa ovim kolima gde sam radila radile smo mi i radile su neke Ukrajinke. Bila je jedna učiteljica, Vjera se zvala. Onda kada nije bilo vode ona meni jednog dana donese jednu porciju vode: "Hajde iza ovih drva da se malo umiješ." Tako smo se snalazile.

Ti poslednji dani su stvarno bili strašni.

- Šta je bilo sa ljudima koji su umirali?

Ništa. U početku je to izgledalo ovako:  ujutru vidite naslagane leševe ispred barake kao panjeve, kao drva. Bilo je prikolica od teretnih vozila pa su ih na tome odvozili, ali onda toga više nije bilo dovoljno pa su ih nosili svakako. Na kraju su četiri živa leša vukla jednog mrtvog.To su išle beskrajne kolone. Ako usput neko padne od tih nosača više nema govora o tome da se digne. Onda u sledećoj turi dodju i odnesu ih.

- Gde su ih odnosili?

Pored krematorijuma, a ceo logor je bio pun leševa, iskopan je veliki dubok jarak i tamo su ubacivali te leševe i tamo ih spaljivali. Medjutim, ni to nije bilo dovoljno. U ovim našim sećanjima jedan od Somboraca, Musafija, opisao je to. On je radio na tom slaganju leševa. U celom logoru u momentu oslobodjenja svuda je bilo leševa, svuda, i ceo logor je bio preplavljen fekalijama. To je bilo strašno. 

Ja sam dobila pegavac sutradan po oslobodjenju. Oslobodjeni smo u nedelju posle podne. Uopšte nismo bili svesni toga. To pre podne smo ta jedna Peštanka i ja radile zajedno. April mesec. Vidimo kroz šumu neka borna kola maslinastozelene boje sa belom zvezdom. Pogledam i kažem: "Povlače se Nemci", a ona kaže: "A šta ako idu u napad?" A to uopšte nisu nemačka borna kola jer nisu siva, ali uopšte nismo bile toga svesne.

- To su bili Britanci. A Nemci su već bili pobegli ili su neki ostali?

Nekoliko dana radije osvanuli smo bez Nemaca u logoru, a svu unutrašnju stražu su preuzeli madjarski vojnici. Bili smo opkoljeni i Nemci su hteli da se probiju kroz obruč, medjutim posle nekoliko dana su se vratili jer nisu mogli da se probiju. Tako su do poslednjeg momenta u logoru bili Nemci i tu su i uhapšeni. Tu je Kramer uhapšen.

- Recite ko je Kramer?

Kramer je bio komandant logora Aušvic i koji je došao u Bergen-Belzen. Kada smo već bili oslobodjeni, on je na engleskom džipu sa megafonom išao okolo i objavio da je logor oslobodjen i da svako ostane na svom mestu da se ne pravi panika. Mi smo toliko bili pod utiskom svega da smo mi ta naša kola sa nemačkim, odnosno madjarskim stražarem odgurale do one kuhinje...

- Nastavile ste sa poslom.

Došle smo tamo i kada smo stigle onda smo rekle - pa mi smo oslobodjeni! a Nemica je počela da se dere na nas. Mi smo bile izbezumljene od gladi, nismo mogle normalno da rezonujemo, ali ni ona nije bila svesna toga da je njoj došao kraj.

Onda se desilo da je hrana koju su  Englezi prvu podelili bila masna. Ljudi su od toga dobili prolive, umirali.

- Recite mi nešto o Vašoj tetki koja je iz Aušvica došla u Bergen-Belzen.

Ona nije podnosila glad. Zvala se Paola Cuker, udata Vig. Ona je bila dentista. Završila je studije u Berlinu i govorila je perfektno nemački. Jako je lepo radila. Bila je odličan stručnjak.

- Kada je došla u Aušvic imala je već četrdeset devet godina. Kako je uspela da ...

Ona je rekla da ima četrdeset i tako je ostala. Lepo je izgledala. Još nije bila oronula, a kada sam je videla u Bergen-Belzenu posle par meseci onda je bila starica. Jako je patila zbog gladi. Mene je toliko volela da je bila srećna što smo u istom logoru. Ali ja njoj pomoći nisam mogla. Niko nikome nije mogao da pomogne. Sa nama je bila sestra Maćaša Rakošija, Zora Šer. Ona je isto bila starija. Nije preživela, naravno. Posle oslobodjenja, to je bila jako velika porodica, bilo ih je valjda osmoro dece, Rakoši je poslao svoja dva zeta da traže Zoru pa su nam prebacili zašto je nismo sačuvale. Po tom principu da je odredjene trebalo čuvati.

Oslobodjeni smo 15. aprila '45.

- Vi ste preležali tifus i tu ste ostali još...

Sutradan sam dobila pegavac. Englezi su odmah organizovali u nemačkim kasarnama bolnice tako da su sve bolesne, uvijene u čaršav, iz Bergen-Belzena prebacivali u Bergen u te kasarne. Logor je bio prepun vašaka. To čovek ne može da zamisli koliko je tih vašaka bilo svuda.Mene su umotanu u čaršav prebacili u kasarnu. Tu su bile bolničarke Crvenog krsta. One su nas okupale i smestile u krevet. Golu su me smestile u krevet uvijenu u čaršav. Prebolela sam pegavac bez ikakvog leka, bez ičega. Brojala sam dane i znala sam da je petnaesti dan kriza i 1. maja, petnaestog dana ujutru bila sam mokra. Spala mi je temperatura na 37, a dotle je uvek bila preko 39 i onda sam znala da ću ostati živa.

- Kako ste se vratili u Jugoslaviju?

Do 9. maja sam bila u bolnici. Tamo su se onda motali i ti naši ratni zarobljenici. Mi smo znali koji su naši. Oni koji su bili u kažnjeničkim logorima svi su odmah stavili petokrake. 9. maja sam pobegla iz bolnice. Rekli su da čovek mora da bude otpušten iz bolnice odakle će ga nekim prevoznim sredstvom prebaciti u baraku gde su njegovi.Ja sam sa prozora počela da pričam sa jednim od tih oficira koji je bio na ulici i ubedila sam tog oficira ... On je nabavio jedan kamion i došao sa posilnim. Onda je otišao da zabavlja jednu našu doktorku Jevrejku koja je bila student medicine iz Beograda i za to vreme je njegov posilni mene i još dve prebacio na kamion i mi smo izašle iz bolnice. Ali to nije tako trebalo da ide. Cipele nisam imala, u čarapama sam otišla, odeću sam već dobila, tako da  sam bez cipela stigla u zgradu gde su bile moje drugarice. Kada izadjete legalno dobijete odmah one bonove. Sve je bilo organizovano. Dobijali smo hranu.

Nas su uzeli ti naši ratni zarobljenici koji su bili blizu Bergen-Belzena. U Falingbostelu je bio D- lager gde su bili Jevreji i komunisti. Oni su nam organzovali pakete i brinuli su o nama i vrlo brzo krajem maja oni su nam organizovali oporavak u Štajnhudu blizu Hanovera. Tamo su rekvirirali male pansione i smestili nas tamo s tim da su Nemci morali da nas hrane. Blizu Štajnhudea bio je sanatorijum Bad Reburg. Tu je doktor, šef te bolnice ili tako nešto, bio jedan od tih ratnih zarobljenika. Nas su, kažem, smestili u Štajnhudeu u pansion Tideman. Medjutim, ja sam se posle izvesnog vremena vratila u Bergen i prevodila. Ja sam želela da radim.

U pansionu Tideman smo prvo veče kad smo stigle dobile hranu za bolesnike. Mi smo biei gladne i očajei jer to za nas nije bilo dovoljno. Onda je taj doktor Simić iz Bad Reburga rekao: "Ništa vi deco ne brinite, sada ću ja njima da kažem šta su dužni da vam daju." Nisu nam dozvoljavali zbog naših creva da pijemo vodu već samo kafu ili mleko. Ovi ratni zarobljenici su se jako dobro brinuli o nama. Ne samo što dobijemo hranu i odeću. Nabavljali su  materijal da nam se šije. Ništa nismo imale. Oni su nabavljali bale materijala. Sve smo imale jednake suknje i jednake bluze. U Štajnhudeu nam je Blam, otac Nade i Miše Blama, priredio koncert. Prvo je on svirao u nekoj velikoj sali, pa onda hajde da zapevamo, pa dok smo počeli da pevamo posle svega toga... Onda su nas i fotografisali.

 '95. kada sam bila na proslavi pedesetogodišnjice oslobodjenja Bergen-Belzena bila je i jedna moja drugarica iz detinjstva Gonda Agnesa iz Bačke Toplole. Ona je deportovana kao Jevrejka i našla se u Bergen-Belzenu. Ona je imala dvadeset devet kilograma u momentu oslobodjenja. Bila je vrlo slaba ali je nekako uspela da ostane u životu. '95. slučajno se nadjemo na ovoj proslavi. Ona je bila sa pratiocem koji je imao kola. Pita ona mene da odemo do Štajnhudea gde smo bile na oporavku. Kako da ne! Još su nam dali i benzin. Odemo tamo i dodjemo do tog pansiona Tideman. Ispred zgrade stoji jedna žena otprilike naših godina i počnemo razgovor sa njom. Ona je ćerka gazdarice. Seća se ona nas, kažemo ko smo i da smo tu bile. Kaže: "Izvolite, udjite. Sada ću da vam skuvam kafu, sedite." Skuva kafu, ode i donese jednu fotografiju. Ja pogledam i kažem: "Pa to sam ja na fotografiji!" Pedeset godina je žena čuvala tu fotografiju i znala je gde se nalazi. U ono vreme u našoj zgradi je bila bolničarka, švester Jeni, koja je bila starija. '95. imala je već preko osamdeset godina. Pitali smo gazdaričinu ćerku da li zna šta je sa švester Jeni. Kako da ne zna, tu iza ćoška je radnja njene ćerke, a ona živi tu negde. Odemo mi kod te ćerke i sad će ona da je pozove. Dok smo mi otišli da ručamo ona je došla. Oči su nam bile pune suza.

E sad, ovi naši ratni zarobljenici koji su vodili o nama računa prema Englezima su nastupali u naše ime. Neki iz drugih logora su posle oslobodjenja na razne načine kretali kući, a mi smo čekali da budemo organizovano vraćeni.Tako smo se avgusta '45. vratili u zemlju. To je bio ceo voz u kome su bili i ratni zarobljenici i logoraši.

Prvo smo stigli do Zagreba. U Zagrebu gde je bio Velesajam napravljeno je prihvatilište za one koji stižu. Odatle su nas vraćali kućama. Stojimo mi tamo u grupi, kad odjednom čujem iza mojih ledja da neko pita ima li tu koga iz Bačke Topole. Ja se okrenem a ono moja sestra od tetke Ruža Francetić, Ruža Blau. Nju je jedan poznanik novinar uvek obaveštavao kada stigne transport iz Nemačke. Ona je znala da smo ja i njena rodjena sestra žive i ona je čekala te transporte. Ja sam ostala četiri dana kod nje u Zagrebu i ona me molila da ostanem kod nje, imala je stan. Ali, ne, ja moram u Sombor! Kakav je to komunista koji ne počne odmah da radi. Posle četiri, pet dana dobijem od Crvenog krsta hranu za put. Ona jeste bila oficir, ali platu nije imala. To je '45

Stignem ja u Sombor. Noć je bila. Uopšte nisam razmišljala gde ću ja kada stignem. Medjutim, moj drug sa kojim sam zajedno hapšena bio je tada u policiji i sačekivao je vozove. Rekao mi je da su mu roditelji moje drugarice sa kojom sam bila u zatvoru i sa kojima su se moji roditelji sprijateljili rekli  da me odvede kod njih bilo kada da stignem. Tako je on mene to veče odveo kod Klemovih. Bila sam kod njih jedno nedelju ili dve. U našu kuću su se uselili drugi. Pola stana su oslobodili, ali ništa nisam imala. Spavala sam na pozajmljenom krevetu i pozajmljenoj posteljini.Onda sam posle toga od Uprave narodnih dobara nešto dobila. Morala sam da se zaposlim. Para nisam imala. Posle sam dobijala i kiriju za kuću, ali tada su kirije bile jako male.  Bila sam blagajnica, službenik. Onda su me nagovorili da dodjem na studije '45.

- Šta ste završili?

Tehnološki fakultet. Joint je onda otvorio u Kosmajskoj neki užas od svratišta za studente gde je u jednoj sobi na pet kreveta spavalo nas devet. Imali smo ručak u jevrejskoj menzi. Tako sam počela da studiram.

- Od Vaše porodice sem mame, tate i tetke jesu li i drugi stradali?

Moja baka po ocu Helena, Jelena Cuker, imala je sedamdeset šest, sedamdeset sedam godina, stradala je u Aušvicu. Tatina sestra Žofi Blau, rodjena Cuker, sa bakom je otišla u Aušvic i ona je tamo stradala. U Aušvicu je stradala i mamina sestra Virag Paola. Ona je živela u Madjarskoj. Mama je bila usvojeno dete. Nju je usvojila mamina tetka Kenig Žofi. Živela je u Bečeju. I ona je stradala. To je od najbližih. Ostale su žive moja sestra od tetke Ruža i njena mladja sestra Barbara, Boriška. Srednja sestra je poginula u partizanima.